Весникар - најнови статии

Весникар - најчитани статии

НЕПОЗНАТА КЊИГА О СТРАДАЊУ СРБА У НДХ: Сведочење Жана Изара

ПОВОДОМ ЈЕДНЕ ДРАГОЦЕНЕ КЊИГЕ  Пред нама је књига француског новинара Жана Изара, „Југославија 1939 – 1944“, која је у Швајцарској појавила у последњој години Другог светског рата. Код нас је непозната и некоришћена – поменуо је, успут, само велики српски родољуб, правник и историчар, др Лазо М. Костић, пишући о броју Срба умучених у НДХ. КЊИГУ ЖАНА ИЗАРА У  ПДФ ФОРМАТУ ПОКЛАЊАМО ЧИТАОЦИМА  У децембру 1945. године, у Журналу региона Нејешател, Еди Бауер је објавио приказ ове књиге, који даје њене основне карактеристике. Бауер је писао: „Дописник француског часописа AGFI, господин Жан Изар, се обрео у Београду 15. децембра 1939. године. То је било у тренутку када су Савезници планирали да, по угледу на 1915. годину, успоставе фронт код Солуна који би, на неки начин, постао други Солунски фронт. Парадоксална еволуција догађаја је приморала господина Изара да остане на југословенском тлу до 6. јуна 1942. године. Упућен до детаља у замршену југословенску политичку и остале мање познате ситуације, Жан Изар је важан и поуздан  сведок на којег се можемо позвати увек када тражимо објашњења за комплексну предратну и ратну ситуацију у тој земљи. Такође, овај дописник је нарочито значајан за тумачење периода након француског пораза од стране Немаца и чињеница око разлаза два југословенска покрета отпора, четника генерала Драже Михаиловића и партизана маршала Тита. Господин Жан Изар у својој књизи детаљно описује и истиче да је војни пуч, који се догодио 27. марта 1941. године, дело српских официра као реакција на потписивање Тројног пакта од стране принца-регента Павла. Он такође у књизи сведочи о томе да су Хрвати отворено саботирали одбрану земље од освајача и да су се ставили под команду несрећног поглавника Анте Павелића, учествујући у грозном покољу над Србима у Босни и Херцеговини, Далмацији  и Славонији. У том масакру је, у периоду од маја 1941. до октобра 1943. године, поклано око пет стотина хиљада мушкараца, жена и деце. Међутим, ни такви злочини нису били препрека да Србија, под Титовом челичном руком, буде поново раскомадана на крају рата.“ У овом приказу, нећемо се освртати на целину Изарове књиге, него ћемо се само осврнути на његово сведочење о злочинима усташа над српским народом. Исера су ратне околности довеле у ситуацију да се, после априлског слома, нађе у италијанској окупационој зони, у Сплиту, где је остао до 1942, и бележио шта се дешава са Србима у НДХ. У тренуцима кад многи у нас покушавају да Хрвате „растерете“ огромности усташког злочина, ово сведочење стиже у прави час. ДУБРОВНИК И ПРИМОРЈЕ  Опширније...

Пред нама је књига француског новинара Жана Изара, „Југославија 1939 – 1944“, која је у Швајцарској појавила у последњој години Другог светског рата. Код нас је непозната и некоришћена – поменуо је, успут, само велики српски родољуб, правник и историчар, др Лазо М. Костић, пишући о броју Срба умучених у НДХ.

КЊИГУ ЖАНА ИЗАРА У  ПДФ ФОРМАТУ ПОКЛАЊАМО ЧИТАОЦИМА 

У децембру 1945. године, у Журналу региона Нејешател, Еди Бауер је објавио приказ ове књиге, који даје њене основне карактеристике. Бауер је писао: „Дописник француског часописа AGFI, господин Жан Изар, се обрео у Београду 15. децембра 1939. године. То је било у тренутку када су Савезници планирали да, по угледу на 1915. годину, успоставе фронт код Солуна који би, на неки начин, постао други Солунски фронт. Парадоксална еволуција догађаја је приморала господина Изара да остане на југословенском тлу до 6. јуна 1942. године. Упућен до детаља у замршену југословенску политичку и остале мање познате ситуације, Жан Изар је важан и поуздан  сведок на којег се можемо позвати увек када тражимо објашњења за комплексну предратну и ратну ситуацију у тој земљи. Такође, овај дописник је нарочито значајан за тумачење периода након француског пораза од стране Немаца и чињеница око разлаза два југословенска покрета отпора, четника генерала Драже Михаиловића и партизана маршала Тита. Господин Жан Изар у својој књизи детаљно описује и истиче да је војни пуч, који се догодио 27. марта 1941. године, дело српских официра као реакција на потписивање Тројног пакта од стране принца-регента Павла. Он такође у књизи сведочи о томе да су Хрвати отворено саботирали одбрану земље од освајача и да су се ставили под команду несрећног поглавника Анте Павелића, учествујући у грозном покољу над Србима у Босни и Херцеговини, Далмацији  и Славонији. У том масакру је, у периоду од маја 1941. до октобра 1943. године, поклано око пет стотина хиљада мушкараца, жена и деце. Међутим, ни такви злочини нису били препрека да Србија, под Титовом челичном руком, буде поново раскомадана на крају рата.“

У овом приказу, нећемо се освртати на целину Изарове књиге, него ћемо се само осврнути на његово сведочење о злочинима усташа над српским народом. Исера су ратне околности довеле у ситуацију да се, после априлског слома, нађе у италијанској окупационој зони, у Сплиту, где је остао до 1942, и бележио шта се дешава са Србима у НДХ. У тренуцима кад многи у нас покушавају да Хрвате „растерете“ огромности усташког злочина, ово сведочење стиже у прави час.

Повлачећи се са страним дипломатама ка јадранској обали, Изар се 11. априла нашао на територији Дубровника:“Дубровник је велики далматински град славне прошлости у коме усташки екстремисти не престављају више од десет процената становништва. Сада је спреман на предају. То је психоза фатализма и напуштености, инерција изазвана понашањем армије. Људи су безнадежни и не усуђују се да покажу храброст и пруже отпор. Они су се препуштали свему и свачему само да би спасили своју кожу. У само вече, војна команда места је одлучила да прихвати већ свршену ствар. Сутра ујутру ће бити извршена неминовна примопредаја власти у руке усташким руководиоцима, тим квалификованим представницима независне Хрватске, и биће им предат град на управу.“

Хрватски моранрички официри су, уочава Изар, у априлском рату саботирали повлачење српских официра који су хтели да избегну заробљавање. Изар сведочи да су Хрвати „успели да одложе покретање бродова усидрених у луци и онемогућили бекство својим дојучерашњим друговима који су остали изложени ризику да их непријатељ зароби. Таквом издајничком понашању хрватских морнаричких официра не можемо сада да измеримо домет и последице по судбину југословенске армије. Оно што је извесно то је да ће понашање хрватских морнаричких официра остати као пример подлости и оставити дубок траг у срцима војника и официра Срба.“

Али, после рата су нам, уместо памћења хрватске издаје, понудили братство и јединство:“Нико нема што Србин имаде: Србин има за брата Хрвата“, певали су Титови измећари међу нама. 

Док траје априлски рат, Изар јасно види херојску улогу Срба: „Кад се све оконча, да се тад присетимо да ниједан Србин, упркос свему, није прихватио пораз. Напротив, стоички је прихватио своју нову судбину, чувајући у себи идеју о побуни у инат онима чији су немар и несавесност дали допринос његовом паду.“

Судбина Југославије је јасна већ 25. априла, када Изар бележи:“Окупирана од стране Немаца, Италијана, Мађара, Бугара и Албанаца, спутана унутрашњим проблемима, за које никад није нађено право решење, јучерашња Југославија је данас  постала предмет бројних апетита и различитих интереса који се међусобно сукобљавају. Тако је она била изложена бруталном и доминантном нацистичком духу, анексионистичким амбицијама Италијана и незајажљивим хрватским захтевима. У ваздуху се осећало како се свему томе супроставља дух отпора читавог једног народа, жедног опстанка и слободе, народа српског.“

Само Срби су остали да се боре. 

Хрвати се понашају слугерањски према Немцима. Изар 30. априла бележи:“Оно што је Италијане  доводило до врхунца беса то је хрватско клањање немачким официрима и војницима у свакој прилици, у пролазу. Такође, моторизоване немачке трупе су засипане гомилама цвећа уз повике: ,,Живела Немачка, наша ослободитељка!““ 

Италијани Изар пребацују ка Сплиту, и успут се нађу у колони немачких тенкова. Изар бележи реакцију италијанског критичара хрватске сервилности с којим је био у ауту:“Након наглог кочења и бесног геста према аутомобилу који нас је пратио, на крају му се указа прилика и да проговори. Улазећи у насеље, колона успори вожњу. Људи који су стајали испред својих кућа изашли су да виде ове челичне грдосије како пролазе поред њих. Наједном (као по наређењу) већина хрватских сељака подиже руку и поздрави хитлеровским поздравом. Исто тако неки од њих почеше да кличу у славу Немачке.

Наш Италијан овога пута није издржао. Окрете се према њима и подвикну:“Само ви њих тако поздрављајте, па ћете видети колико ће вас то коштати.“

Узвикујући, он им припрети и песницом. Након тога се окрете ка нама, па упита:“Шта хоће ове хрватске џукеле? Ми смо их ослободили и ми им дајемо краља, а њима је сада потребна и немачка заштита? Да ли стварно осећају подршку и заштиту ових моторизованих Хуна?“

Потом, као да се мало прибрао, настави:“Немци су јаки, непобедиви и њихова дисциплина је изузетна. Међутим, њихов мир биће тежак исто толико као и ови њихови тенкови који нас окружују.“                                   

Касније Изар примећује:“Добро је да се зна да су у тој борби без милости, која се водила између Срба и Хрвата, италијански војници поступали као честити људи. Каква супротност између њих и немачких војника који се нису дуго премишљали да на добро познат и себи својствен начин регулишу сукобе! Када би случајно били умешани у обрачун Срба и Хрвата и ако би њиховим немилосрдним борбама немачке трупе биле ометане у својим покретима, онда би сви Срби, свештеници и остали, криви или невини, неизоставно били стављани пред цев.“

По Изару, и Италијани и Немци су били окупатори, али је постојала разлика између њих: Италијани су били човечнији.  

Још док је пролазио кроз Метковић на путу ка Сплиту, Изар бележи:“На сву срећу овде малобројан, српски народ је једним делом масакриран и  већ неколико дана река Неретва, која протиче кроз овај град, носи лешеве   тих сиротих људи. За њих је та река истовремено и гробница. Продавнице које су раније припадале Србима су затворене. Најежио сам се од помисли  да се на територији Независне Хрватске налази више од милион и по Срба и да су остали на милост и немилост усташком бесу. Како ће се одбранити тај српски народ ако се не организује и не покрене побуну?“

Већ 5. јуна Изар бележи:“Трагедија, која се одигравала у Хрватској, Босни и Славонији је била   ужасна. Наступили су покољи у низу и потпуно истребљење насеља са српским живљем. Ти градови су данас рушевине и заједничке гробнице на хиљаде унакажених лешева набацаних један на други! Слушајући описе злочина, имали смо утисак да све те области пливају у крви. Људски разум одбија да поверује у муке преживелих, иако су очигледне. Шпанска инквизиција, немачки масакри у Пољској чак и кинеска тортура изгледају као дечија игра у поређењу са оним што је усташка окрутност смислила против несрећне српске популације. Неурачунљива бестијалност је запљуснула један напуштен и незаштићен народ који није стигао да нађе начин како да умакне својим џелатима.“

Запамтимо Изаров израз: неурачунљива бестијалност! 

Изар у Сплиту непрестано слуша приче о усташким злочинима. И бележи, бележи:“На крају, и лекар из Мостара, најбољи хирург у том месту, докопао  се Сплита и испричао ми личну авантуру.( Реч је о хирургу Феодору Лукачу, оцу познатог новинара, прим. прев.)

„Ја сам осуђен на смрт са још пет виђених Срба у Мостару. Наш једини злочин била је наша националност и наша религија. Ухапшени смо око шест сати увече и након страшних мучења у свитање смо одведени  на обалу реке. Потпуно голи, постројени смо леђима окренути према реци. Стрељачки строј је био испред нас и свако од нас је био на нишану. Испаљени метак је само рањавао, а онда су људи падали у реку. Док је рањеник покушавао да се избори са водом, одозго, са обале, џелати су се сатански церекали његовој неуспешној борби за живот. На крају би матица однела његово тело. Кад сам схватио да сам следећи, нисам чекао да пуцају у мене, већ сам се бацио у реку и заронио. Био сам шампион у пливању, тако да сам издржао под водом довољно дуго да им умакнем. Изашао сам из реке мало низводно. Касније сам имао среће да ме пронађе један сељак и сакрије. Преко њега сам ступио у везу са италијанским официрима којима сам објаснио свој случај. Успео сам да дођем овде преобучен у одело италијанског војника. Ипак, три четвртине мостарских Срба је побијено на зверски начин. Право је чудо да сам овде, ви управо разговарате са једним васкрслим човеком.““

Изар уочава:“То је била истина. Он се изражавао тако тихо као да долази са неког другог света. Био је то човек кога су суграђани ценили и стручњак који је спасао животе многим Хрватима, а можда и усташама. Могли бисмо исписати читаве томове о таквим злочинима са тачним именима и презименима.  Што се мене тиче, немам више снаге да и даље слушам ове грозне исповести и беспомоћне крике који нас преплављају са сваке стране.“

Један искусни новинар и, по свему судећи, обавештајац, човек челичних нерава, повремено више није могао да слуша приче о ужасима из уста страдалих Срба, гоњених и убијаних само зато што су Срби. 

Злочини нису престајали. Изар, и даље у Сплиту, тачно зна шта се дешава на територији НДХ, па у мају 1942. године бележи у дневнику:“Нови талас свирепости је запљуснуо  Хрватску. Српске избеглице су стигле до Сплита, па нам говоре о језивим догађајима. Требало би ставити на страну  изоловане случајеве попут српског доктора Душана Митровића који  је већ двадест пет година ординирао у градићу Ливно, у којем је лечио велики број Хрвата. Он је убијен, а претходно је био приморан да посматра ликвидирање своје породице - супруге и два детета. Усташе су у свом екстремистичком лудилу поубијале на хиљаде Срба на острву Раб, прозваном Острво смрти. Седам хиљада Срба је побијено за само неколико дана.

Градоначелник Вараждина, ноторни усташа,  излепио је плакате по градским зидовима:,,Будимо поносни! Оборили смо све рекорде у уништењу српства. У нашем граду више не постоји ни један жив Србин.“                       

Изар пише:“Иако добро познајемо словенски темперамент, тешко је објаснити чињеницу да су се и бројни католички свештеници уплели  у такве покоље и тако својим фанатизмом отпали од Христовог учења. Шта рећи о католичким свештеницима у Ливну који су охрабривали и подстицали усташе на покоље Срба? О фра Леу Петровићу, гвардијану мостарског самостана, који је и сам организовао усташке групе? Или о католичком свештенику у Глини, који је охрабривао Павелићеве следбенике да убијају Србе у православној цркви која се налазила у истом градићу? Верска борба није од јуче и историчари су често били у недоумици кад је требало да опишу историјске догађаје, а да притом не компромитују понашање своје цркве. Ипак, да ли и данас, у двадесетом веку, правдање злочина од стране Божјих представника може бити схваћено у „контексту историјских околности“?“

Изар је, стичући искуства са терена, у својој књизи поставио и питање одговорности Ватикана. 

Французу је било јасно ко су усташе:“Усташе су професионални бандити и мучитељи. Они се нарочито увежбавани и припремани за убиства од стране свог шефа Анте Павелића. Он је од освете направио најкрвавији политички идеал. Убице су биране међу осуђеним криминалцима, психопатама и усијаним главама. Ти људи су месецима тренирани у нарочитим логорима у Италији. Тамо им је била школа за бруталности и освету. Они су пристигли у Хрватску заједно са својим шефом и пуштени су широм земље, као нахушкане звери одвезане с ланца, увежбане да свој крвави терор спроведу над Србима.“

Изар зна да саме усташе не би могле да почине своја злодела без дубинске подршке римокатоличких структура:“Међутим, да би усташе могле да остваре једну такаву пошаст, било је потребно да се нађе плодно тле. Авај, то им је омогућило огорчење хрватског живља заслепљеног, одавно, претњама екскомуникацијом из своје верске заједнице, као и захваљујући  фанатизованом сеоском католичком клеру, који је био устремљен против Православне Цркве. Ниже свештенство није само толерисало све покоље већ је често и само било учесник у њима. Млади свештеници су узели пушке у руке.“

Изар каже:“Изгледа да је  усташке саучеснике, младе католичке свештенике, Ватикан само прекорио, али их није изопштио. Како чудан фанатизам! Та непрекидна борба коју Католичка црква и православни воде у Југославији, није од јуче. Та је борба  створила мржњу усташа“.

Ватикану је, сматра Изар, НДХ као земља борбеног римокатолицизма била од користи:“Помислили су да је сад моменат  да се уклоне православни свештеници чија је ревност сачувала нетакнуту масу  православних верника. Та маса је бројала више од милион и по душа. Ако је Анти Павелићу била потребна помоћ младих фанатизованих свештеника да би реализовао свој програм истребљења, зашто Католичка црква није брзо реаговала и јавно подигла свој глас протеста против масовних злочина? Како један верник може прихватити да религиозна мистика, чак и кад је екстремна, примитивна и фанатична, пристаје да се удружи са злочинцима и убицама?“

Заиста – како? Одговора на то питање и даље нема.

Разматрајући темеље усташке мржње према Србима, Изар их опет види у Ватикану који је стално жалио због пропасти Аустро-Угарске:“Управо је Франц Фердинанд, пријатељ Хрвата, желео да створи трећу државу царства ( у којој би се окупили словенски народи под влашћу Хабзбурга) са Загребом као престоницом. Границе те треће државе, у саставу аустроугарске империје, тачно су планиране онако како су омеђене границе данашње Независне Хрватске, коју су створили нацисти и поглавник. Такав развој догађаја објашњава страшну нетрпељивост и мржњу Католичке цркве према српском народу који је спречио реализацију овог пројекта.“ По Изару, „Ватикан својим непримереним ћутањем ствара осећање да се слаже са вековним сном хрватског римокатолицизма да помери границе свог утицаја према Истоку.“

Ипак, француски сведок зна да истребљење и покатоличавање неће сломити српски народ:“Пре свега, Срби, који су под незамисливим притиском прешли у католицизам,  још увек мисле да њихова истинска вера није угрожена присилним покрштавањем. Сматра се да ће се ови Срби вратити у своју веру кад им крај рата донесе оно што жељно ишчекују. Тада римокатолицизам више неће моћи да рачуна на  своје импровизоване вернике и зид православља биће изнова подигнут. Међутим, тај нови зид православља ће овог пута бити још већи и чвршћи.“

Српска Црква је темељ српске несаломивости:“У току ове садашње драме, Православна Црква је похитала да помогне свом народу – и да га заштити и да, ако треба, са њим и умре. Срби су снажно привржени својој Цркви, сматрају је националном, зато што се  саживела са патњом народа и његовом надом и зато што никакво страно уплитање нема утицаја на њену мисију. Католицизам никад неће моћи да нешто учини против једне овакве ове моралне снаге.“    Запамтимо Изарове речи: Српска Црква је била највећа морална снага Срба у Другом светском рату!

Када је 1943. године стигао у Женеву, Изар је наставио да размишља о српско – хрватским односима, тврдећи да је „хрватско антисрпство било основни разлог за распад Југославије“. Због тога је Изар сматрао Хрвати треба да сносе последице, али само „у мери у којој треба исправити  недело и створити будућу коегзистенцију ослобођену злопамћења и скривених намера“.

Наравно, Хрватима у рату не пада на памет да се кају за било шта. Изар пише:“У међувремену, Хрвати захтевају да се у обновљеној Југославији поштују садашње хрватске границе, успостављене 1939. године, споразумом Цветковић-Мачек, или чак Титовим новим федерализмом. Како Срби на то могу пристати кад им таквим концептом неће бити загарантована сигурност коју траже? Срби ће остати да живе на територији Хрватске као таоци неког новог српско-хрватског разрачунавања  и будућих сукоба.“

Разлог српског непристајања на хрватске претензије је сасвим појмљив:“Срби се неће сложити  да се све сведе на статистику живих, него ће настојавати и на статистици мртвих. Управо у областима  које они траже за себе догодили су се серијски покољи и злочини против њихових сународника. Због тога данас чујемо Србе како истичу: ,,Границе српских области у Југославији обележене су гробовима и крстачама наших жртава у Босни и у Срему.““

Хрвати, сматра Изар, имају, поред НДХ, и резервно решење – Тита и Ивана Рибара:“Хрвате, прикривено али постојано, подржава Титова и Рибарова доктрина  да будућа Југославија треба да постане федерална и да се посебно рачуна на мањине. Те мањине се налазе у земљи и то су Бугари, Мађари, Албанци, а њима би се  могли придодати и Немци и Италијани. Сви ови народи би могли бити употребљени у напорима и плановима за стварање антисрпске коалиције што је, уствари, реалан циљ и намера тог новог Титовог федерализма.

Нормално је да Срби који су страдали од муслиманског издајства и отворене сарадње између Немаца и Мађара у масакрима и покољу Срба, покажу већу дозу непопустљивости у погледу мањина него што би то Хрвати показали. Хрвати сад контраударом подстичу мањине да захтевају заштиту и права уз помоћ политичке формуле која ограничава српски утицај.“

Изар је предвидео формулу којом се владало у антисрпској Југославији: Хрвати су, потпомогнути авнојевским федерализмом, а удружени са србофобним мањинама, чинили све да српски народ трајно држе у подређеном положају. А Тито је, баш онако како је француски новинар записао, водио кроатофилну политику под видом социјалистичког федерализма. 

Књига Жана Исера, до сада непозната нашем читаоцу, почиње свој живот на језику оног народа коме се, као храбром и несаломивом у антинацистичкој борби, Изар свим срцем дивио, позивајући Савезнике да на Србе никада не забораве градећи будућност нове, демократске Европе. Наравно, Савезници га нису послушали. То, међутим, није разлог да га ми, овде и сада, не читамо и не учимо се историјској истини баш из његовог дела. 

Господину Стефану Каргановићу, преко кога смо дошли до ове ретке и драгоцене књиге, хвала на труду уложеном да је у антикваријатима пронађе. 

Часном Србину, Раденку Ћурчићу, човеку који свој боравак на земљи доживљава не само као дужност према својој породици, него и према своме роду, и који је ову књигу превео ( уз драгоцену лекторско – коректорску сарадњу Иване Пајић ): МНОГАЈА ЉЕТА!

КЊИГУ ЖАНА ИЗАРА У  ПДФ ФОРМАТУ ПОКЛАЊАМО ЧИТАОЦИМА 

Књига Жана Изара је прочитана. Написана док рат још није био готов, крајем 1944, она јасно сведочи колики је, до тада, био број српских жртава, и шта су усташе чиниле са српским народом. 
Изарове увиде потврђују и сва друга сведочанства о усташком клању Срба. 

Изар је био сасвим у праву. 

Али, зашто нисмо могли да знамо истину о томе? 

Између осталог, због УДБЕ.   

Аутор књиге „ОЗНА – мач револуције“, Коста Николић, једном је рекао:“Одељење за заштиту народа - Озна, прва је тајна комунистичка полиција чија амбиција никад није била да служи друштву већ да њиме господари. Из ње су настале све остале тајне структуре на територији Југославије. Озна је формирана само с једном задатком, да контролише власт у држави и зато се увек фиксирала изнад система. Никада није нестала, само се више пута трансформисала, савршено се прилагођавајући политичким околностима. Ознино братство није идеолошко, већ интересно. Свеједно им је да ли влада идеологија комунизма, национализма или европских интеграција“.(1) 

И сасвим је у праву. 

Удбаши се никад нису бавили само политиком и економијом. Њих је занимало све, а нарочито култура. И историографија, као део културе. Требало је писати „праву верзију“ догађаја, ону која им омогућује да заувек владају. 

Повремено међу нас упадну чудне историјске приче, које би требало да нас увере како је историја Срба прича о некаквим робовима, неспособнима да дејствују у стварности, погнутима и повијенима без икакве могућности да се усправе. Срби, тобож, увек трпе окрутне владаре и ништа не раде да би са себе скинули окове.

Као што нисмо трпели турско ропство, него смо се сваки час дизали на устанке, па је, како рече Владика Николај, „Срб милет“ био најомрзнутији у Турској, тако нисмо трпели никакав ауторитаризам власти у ослобођеној Србији. 

Тек је Броз потомке Обилића повио до црне земље. Да се згрбе и да да пузе заувек – то му је био циљ. И зато су удбаши у народ убацивали причу да су Срби робови који трпе тиране. 

Увек сам се питао – ко смишља квазиисторијске митове, ко их пласира, ко нам намеће своју верзију догађаја. 

Сада сам сигуран: где год видите крупну лаж, знајте да се УДБА поигравала, са неким дезинформационим циљем, српском историјом.     

Није случајно што су многи пензионисани удбаши ( а имали су, ако се сећате, бенефицирани радни стаж, и много слободног времена у пензији ) каријеру окончали као историчари – аматери. 

Авај, удбаши су држали под кључем наше архиве, спречавали да се сазна пуна и права истина, пре свега о српским жртвама Другог светског рата. Они нису дозвољавали да се сазна шта се збивало заиста, а све у име „братства и јединства“ и Броза у чијој су се сенци крили, као стоноге и ухолаже под каменом.

Ни до данас нисмо сазнали пуну истину о Јасеновцу – између осталог, зато што су Брозови удбаши ту истину прећуткивали онда када ју је требало, на сав глас, објавити.

Недавно се, у издању Архива Војводине, Архива Републике Српске и Епархије бачке, појавила насушна књига „Усташка зверства / Зборник докумената 1941-1942“, коју је приредио наш угледни историчар Милан Кољанин. Она је настала на основу архивске грађе коју је, до смрти, код себе чувао  удбаш Славко Одић.

Ево шта Кољанин каже о удбашком историчару – аматеру:“Славко Одић је неко време био спољни сарадник Института за савремену историју у Београду, у којем је аутор ових редова провео свој радни век. Институт је 2005. године, објавио књигу Зашто Јасеновац није ослобођен чији коаутори су били Славко Одић и Славко Комарица.”(2)

Удбаш је,  као да је то његова бабовина, чувао драгоцене архивске документе, уместо да су се њима бавили историчари који је требало да прецизно утврде број жртава усташког терора.

Мада то и није оно најгоре: ипак их је Одић оставио архивама Србије. Могао је, да је хтео, и да их уништи, као што је ко зна колико докумената  уништено. 

Наш познати правник и историчар, Никола Милованчев, тим поводом бележи:“Јуна 2020. године је др Марија Елизабета Милетић, млађа сестра В. Бродар, потписала изјаву у вези с научним радом комисије у Јасеновцу 1964. Доносим део тог текста у преводу са словеначког:„Сестра је добила задатак на свом радном месту, али су детаљи и захтеви поруџбине и поручиоца остали углавном у тајности, пошто су истраживање затражили највиши органи Југославије и да о томе није пожељно говорити. Стога моја сестра до своје смрти никада није дала никакву јавну изјаву и увек је одбијала да разговара са новинарима, иако није било непосредних претњи или забрана. У вези с овим је осећала одређену нелагоду, можда чак и страх.

Сестра је целог свог живота била оптерећена Јасеновцем, не само због стравичних налаза или тежине самих радова на ископавању, већ првенствено због недостатка било каквог званичног деловања у вези са овим масовним покољима. Не само да жртве нису пребројане, нити је процењен број жртава у обележеним гробницама, него ни све гробнице нису биле означене као такве. Већ тада – 1964. године – све је указивало на намеру највиших власти Југославије да се ратни злочини прикрију и забораве, те да се недужним жртвама ускрате достојна сахрана и спомен. Моју сестру је посебно болела чињеница да је међу жртвама било много жена и деце. У теренским истраживањима 1964. године је установила да много људи уопште није ни доспело у логор у Јасеновцу, јер је пуно жртава погубљено одмах по доласку транспорта и сахрањено у масовним гробницама у околини Јасеновца.

Када су 80-их и 90-их година прошлог века почеле да се појављују процене које су број убијених у логору Јасеновац и у његовој околини смањивале на 40.000 до 80.000 лица, моја сестра, др Вида Бродар, ове је оцене прихватила са огорчењем. Она их је доживљавала као намерно смањивање и прикривање стварних размера злочина, јер је сматрала да је стварни број жртава многоструко већи.“(3)
Зато је данас могуће манипулисати бројем жртава – све се, зато што је удбашка екипа крила архивску истину ( рецимо, још не показују Степинчеве дневнике, иако их имају ) свело на „мож` да бидне, а не мора да значи“.

Правни историчар Зоран Чворовић пише:“Скоро осам деценија после почетка Другог светског рата, у коме су државе чланице Троjног пакта а посебно њихови домаћи jугословенски савезници – Хрвати, муслимани, Мађари и Албанци, убили толико наши сународника, из историjске свести потомака убиjених наjвећим делом jе избрисан и оваj рат и његове жртве. У уџбеницима историjе реформисаног српског образовања своjе место ниjе нашао ни jедан од наjмонструозниjих покоља Срба коjи jе краjем jула и почетком августа извршен у храму Рођења Пресвете Богородице у Глини. У цркви у Глини усташе су побиле 1.564 Срба. Један од кољача Хилмиjа Берберовић описао jе детаље овог злочина: „У цркви jе могло стати 1.000 људи. Ту jе командир одређивао 15 људи коjи има да изврше клање. (…) Убиjање jе вршено на таj начин што смо негде ударали ножем где стигнемо. (…) За време овог клања ниjе горjела свjетлост у цркви, већ су били одређени специjални воjници коjи су у рукама држали батериjске електричне лампе и тиме нам освjетљавали простор…“ Оваква историjска амнезиjа постаjе схватљивиjа ако се посматра из перспективе новопроjектоване ревидиране историjске свести „Уjедињене Европе“ о Другом светском рату, коjа у евроуниjатским српским круговима има тежину вредносног аксиома. Циник би приметио да данашњи поборници српске интеграциjе у нови светски поредак мораjу да имаjу историjско разумевање за интеграциjу Блакана у нови поредак jугоисточне Европе из 1941. године. Ипак кључ за потпуно разумевање овог проблема даjе српска политичка стварност последње децениjе 20. века.“(4)

И то се не сме губити из вида. Ало не желимо да ослепимо.

Чворовић наставља:“Главни разлог за побуну у западним српским краjевима 1941. године, како с правом примећуjе Милорад Екмечић, jесте „покушаj католичке цркве да на реци Дрини учврсти границу своjе цивилизациjе“. Зато су, додаjе он, „синови 1941. наставили тамо где су очеви били 1914, као што су и они били у истом положаjу према дедовима из 1882″. Расним уредбама НДХ из априла 1941. легализуjе се погром над православним Србима, коjи се одвиjа под покровитељством Ватикана и немачких представника у НДХ генерала Хорстенауа и посланика Кашеа. Бестиjање усташа почело jе већ у априлу 1941. године. Тако jе 17. априла у Старом Петровом Селу убиjено 25 Срба. У ноћи између 27. и 28. априла убиjено 184 Срба код Бjеловара, а око 180 бачено jе у Дунав код Вуковара. До септембра 1941. на подручjу Лике, Баниjе, Кордуна и Далмациjе убиjене су десетине хиљада Срба. На покоље српски народ реагуjе спонтаним егзистенциjалним отпором, коjи на Баниjи отпочиње 24. jула, на Кордуну 26. jула, док у Лици и северноj Далмациjи спорадичне борбе са усташама почињу jош у маjу 1941. године. Стравични злочини захватили су у маjу и jуну Херцеговину и Бањалучку краjину. Тако jе, примера ради, од 8 000 мостарских Срба, протерано или побиjено њих 7 700. У мученичким Пребиловцима jе од 950 становника убиjено 830, у Босанскоj Дубици jе убиjено 17.591, у Босанскоj Градишци 11.163, у Босанскоj Крупи око 15.000, а у Босанском Новом 4.650 Срба. Само до jуна 1941. године на подручjу НДХ убиjено jе око 120.000 Срба. Само до јуна!          
После масовних покоља Срби подижу општенационални устанак против усташа и Немаца, наjпре 3. jуна у Херцеговини, а потом 27. jула у Бањалучкоj краjини и на Тромеђи. Припадници римокатоличког клера на челу са надбискупом Степинцем – воjним викаром усташа – били су духовни подстрекачи, али и непосредни извршиоци ових покоља. Тако jе 10. августа 1941. фратар Срећко Перић у Ливну покренуо jеднодневну ликвидациjу 5.600 Срба, речима: „Убиjте све Србе. Прво убите моjу сестру коjа jе удата за Србина. Када завршите своj посао, jа ћу вас исповjедити и ослободити гриjеха“. На подручjу НДХ у римокатоличком крсташком походу страдало jе укупно 223 српска свештеника, три епископа су зверски убиjена, док су два епископа умрла у Србиjи од последица усташког мучења.“    (4)
Мало ли је? 

Чворовић додаје:“Братоубилачки рат између четника и партизана, коjи jе покренуо Јосип Броз, имао jе за циљ да физички десеткуjе српски народ и потпуно уништи његову националну елиту и тиме дугорочно онемогући стварање српске националне државе. Истовремено, пред краj рата, уз британску и ватиканску подршку, Броз обезбеђуjе амнестиjу верним Хитлеровим савезницима Хрватима, омогућуjући да се у оквирима федералне Југославиjе сачува у НДХ зачета клица хрватске државности. Своj прелазак из нацистичког табора у табор победника Хрвати су спроводили кроз насилну пропагадну jугославизациjу партизанског покрета, у коме jе броj Срба, чак и 1944. износио од 75-80 одсто. Краjем рата усташко-домобрански хрватски пребег у партизански покрет послужио jе, речjу Веселина Ђуретића, као „последњи чин франковачког луцифера“ да се обрачуна са српским националним трупама генерала Михаиловића, али и са национално свесним Србима у Брозовоj воjсци. Како jе краjем рата изгледало у Брозовоj верзиjи ругање српскоj, али и рускоj антифашистичкоj борби, показало jе именовање потпуковника Марка Месића – усташког часника коjи се под немачком командом борио под Стаљинградом – за „хероја“ ослобођеног Чачка, у коме ће бити побиjене стотине наjугледниjих Срба.  Док су броjни српски национални интелектуалци, неки од наjчувениjих професора Београдског универзитета, били побиjени или утамничени од „ослободилаца“, наjвећи део хрватске интелектуалне елите усташки ангажман безболно мења за Брозов. О сачуваном континуитету хрватске елите наjбоље сведоче иста имена уредника и сарадника коjа се поjављуjу у Хрватскоj енциклопедиjи штампаноj у НДХ и у послератноj Енциклопедиjи лексикографског завода .“(5)
Лаж је ушла у енциклопедије.                

Шта се десило? Чворовић је јасан:“Током 45 година траjања социjалистичке Југославиjе, Срби су, зарад лажног „братства и jединства“ са доjучерашњим домаћим џелатима пристаjали да своjе антифашистичке жртве убиjене само зато што су били Срби преименуjу у Југословене. Тако су и жртве и убице у званичноj jугословенскоj историjи изгубиле своj национални идентитет. Потомци убиjених Срба, чиjа се историjска свест формирала на оваквоj „безименоj“ историjи, били су затечени и историjски недорасли времену у коме су потомци некадашњих убица – Хитлерових савезника – почели да руше „социjалистичку заjедницу братских народа“. Срби су делимично избегли нови Јасеновац само захваљуjући томе што се истина о Другом светском рату сачувала у предању недокланог народа. Из овакве националне историjске свести потекли су народни прваци коjима се данас суди у Хагу. Ново жртвовање српске историjске свести о Другом светском рату, зарад „братства и jединства“ са старим европским крсташима створило би генерациjе Срба са потпуном историjском амнезиjом. Истовремено, заборављаjући jасеновачку истину, Срби лако могу да поверуjу у сребреничку лаж. У оквирима европског jедноумља, спроведеног у условима софистицираног информационог надзора, не би постоjали услови да епска традициjа, као у време раниjих окупациjа, сачува неидеологизовану српску историjску свест. У таквом стању неки нови антивизантиjски крсташки поход могао би да буде и историjски краj српског народа. Зато jе борба за истину о Другом светском рату jемство историjског опстанка Срба, али и пут српског отрежњења од евроуниjатских заблуда.“(4)

Да ли је то отрежњење могуће?

Морамо устати против сваког прекрајања броја жртава нашег народа на територији НДХ, а нарочито ревидирања истине о деловању монструозног логора смрти Јасеновац. Читава НДХ је била један Јасеновац, огромна фабрика смрти и уништења, и хрватски протектори, Немци, су то добро знали.

Шеф Управног штаба Главнокомандујућег у Србији, СС-групенфирер, др Харалд Турнер, извештава 3. септембра 1941. године: „Ови људи (Срби), који су небројено пута сами били сведоци зверског убијања својих фамилија, нису више имали шта да изгубе а пошто је њихово протеривање (у Србију) уследило без икакве претходне најаве, нису нигде могли бити смештени и отишли су комунистима у шуме и брда (...) Према извештајима, којима располажемо, само у Хрватској је побијено око 200.000 Срба. Ова убиства су овде опште позната и, с обзиром на чињеницу да су хрватске области задобиле самосталност под окриљем Немачког рајха, као и да наше трупе у Хрватској нису спречиле ова ужасна недела, одговорност за њих се приписује Немцима...“(6) 

У једном извештају за СС-рајхсфирера Химлера, објашњава шеф Службе безбедности и СД, 17. фебруара 1942. године: „Као најважнији узрок распламсавања активности банди, морају се навести ужасна недела која су усташке трупе починиле над православцима у хрватском простору. Усташке трупе су починиле та страшна недела не само над мушкарцима, способним за војску, већ су то починили – нарочито и на најзверскији начин – над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца, који су од стране Хрвата масакрирани и применом најсадистичкијих метода све до смрти мучени, мора се проценити на 300.000 жртава. Услед ових ужасних недела су бројни православци пребегли преко границе, у Србију, и њихови извештаји су довели српско становништво овде у стање највећег узнемирења...“(6)

Феликс Бенцлер јавља министарству иностраних послова у Берлину, 16. септембра 1942. године: „Од оснивања ове државе па до данашњег дана, нису престали прогони Срба и коштали су живота до сада – при врло опрезним проценама – више стотина хиљада Срба. При томе су, од стране неодговорних, почињена тако страшна недела, која би се само од перверзних бољшевика могла очекивати...“(6)

Главнокомандујући за југоисток, генерал-пуковник Александер Лер, пише 27. септембра 1943. године: „Хрвати у овом тренутку неспособни да управљају самима собом (...) полиција (...) је само посматрач при терористичким чиновима усташа наспрам православног становништва, од којих је – према усташким наводима – око 400.000 побијено...“(6)

При крају рата, 16. марта 1944. године, пише СС генерал-мајор Ернст Фик Хајнриху Химлеру: „Хрватска партијска групација усташа је католичка, недисциплинована, лоше обучена, у борбеном смислу делимично непоуздана и позната по томе, да је између 600.000 и 700.000 конфесионалних и политичких другомишљеника, на балкански начин, поклала (...) они себе називају „хрватска СС“.(6)

Спец

Original Link...


Tags: None
0 comments
Report        

Read On: