На вест о смрти чика Ђорђа Михаиловића (1928–2023), чувара српског гробља Зејтинлик у Солуну

Ђорђе Михаиловић (1928–2023)

Чувар Зејтинлика

Једини будан. Уснулом пуку је
Дуг пут, клацкају на тајним шинама.
С транспортом сенки опрезно рукује;
Храни их уљем, поји тишинама.
Клацка. Он, трећи нараштај, прȍчита
Оно што нико не писа, трукова:
Облике чисте, значења очита,
Мрешкање у сну засталих пукова.
Обрве вучје подно те шајкаче
Стегнуте, једва попусте изјутра:
Роса се распе, сита се наплаче
Земља што чува пукове изнутра.
(О земља чува и земља растаче!)
Све погнутији, док се не сједини,
У униформи истој и ледини,
С јединицама, он, будан једини.

Извор: Фејсбук страница Д. Хамовића

Ђорђе, посвећени

На Зејтинлик, некада пијацу уља и простор ратне болнице, стигосмо ујесен 2007. године, на повратку с Хиландара.

Из једне дуге оностраности у другу, скорију.

Давнашња ледина украј Солуна опкољена је пометњом градског насеља и саобраћајница. Довољно је ипак дочувано тишине иза коване капије, међу чемпресима, око краљевске капеле и костурнице, уздуж белих камених стројева од крстача.

И ко не зна за иког свог да тамо борави, свеједно се нађе међу својима. И осећа благу нелагоду – имаће већ због чега. Сви смо криви за све.

Дочекује нас, као госте и као своје, стари Ђорђе Михаиловић. Дед Саво, солунски добровољац из Грбља, од српског поморја, са многих је оближњих попришта, по задатку, посејане ратничке кости купио и овде преносио, да напокон, усред вишегодишњег посла, и сопствене кости прикључи.

Чика Ђорђе Михаиловић (Извор: Танјуг)

Дуг према костима одредиће не само Савов живот, него и живот сина Ђуре, као и његовог сина Ђорђа. Прати нас и разговара, од година благо повијен и клацкав у одсечном ходу, у радној одећи склопљеној из делова униформе садашње и негдашње наше војске.

Посвећен у дужност, осталу иза оца и очевог оца.

Уводи нас посвећени Ђорђе у крипту, отвара тешка врата под мозаиком Светог Ђорђа, силазимо међу прохладне плоче с урезаним пописом ћирилских имена. Објашњава, говором протканим грчким гласовима и нагласцима, као да ништа не знамо и као да све знамо. Свему томе научен од два мушка нараштаја што их наследује. Ђорђе има кћер.

Није имао избора. Да ли је Ђорђе на избор другог пута и места помишљао, мимо два заветна колена ових чувара огромне ћутљиве војске остале испред врата отаџбине?

Ђорђе Михаиловић

Осети ли се кадгод заточеником, или макар штићеником, он, будни заштитник поверених светлих костију и сенки? Свако је некакав заточеник, али су нам извесна заточења у основи потребна. Иначе бисмо се расули од слободе.

Можда је и боље ако избора нема, кад сваки други избор испада мање достојан. Ђуро је подигао сина баш на овом сеновитом домаћинству. И Ђорђе није имао другог дворишта. Нити има другу очевину – коју нема коме да пренесе.

Годинама, свакодневно, сусреће дедову и очеву хумку наслоњену уз толике друге српске и савезничке белеге – где је ваљда одавно, у замисли, положио и себе. Он, од малена подељен између својих с горње и с доње стране тла.

Он једини остаје, кад сви оду. Одмењује и потомке који нису ни помислили или могли доћи месту страшног спомињања. Будан, у болесном дремежу живих и непојамном сну мртвих. Последњи, трећи Михаиловић. Чувар и заветни сужањ Зејтинлика.

Три генерације Михаиловића (Извор: Фејсбук)

Изјутра, када никога нема, процеди испод вучјих веђа чисту мушку сузу. У молитви, или уместо молитве. Сви су овде његови. Отеловљени, пројављени у њему, сувоњавом и постојаном. У Ђорђу, посвећеном.

Categories: Противу заборава