Несертификована капсула „Титан“ пуна богаташа пострадала је као и брод „Титаник“ пун богаташа зато што није слушала упозорења. Џејмс Камерон каже да је то иронија судбине, но може бити и знак времена

Да ли ће ударити у зид? – крузер улази у мореуз Вериге (Фото: Н. М.)

На симболичкој равни, у ноћи између 14. и 15. априла 1912. године, с потонућем „Титаника“, почела је да тоне западна цивилизација. Због чега? Због брзине која је новац у преводу с језика либералне економије.

Можда је календарски гледано 21. вијек почео 1. јануара 2001, али се уз глобалну помпу, па и код нас, славио у поноћ између 31. децембра 1999. и 1. јануара 2000.

Није 20. вијек почео 1901. године у историјском смислу него је почео Бољшевичком револуцијом 1917, током које је хтонски смакнут последњи православни цар, са цијелом породицом Романов (1918).

Зупчаници историје не улазе кнап у зупчанике времена, јер се само наизглед ради о два идентична и прожимајућа система. Трећи свјетски рат неће почети нуклеарном бомбом. Он је почео 1999. нападом на Србију (и Црну Гору), уз кршење 26 повеља и без одобрења Уједињених нација.

У недељу, 18. јуна 2023. туристичка подморница „Титан“, компаније „Оушнгејт“ (OceanGate), заронила је према олупини „Титаника“ који се налази на дну Атлантика, на дубини од 3.800 метара, 600 километара од обале Њуфаундленда.

Осим оснивача и извршног директора компаније „Оушнгејт“ Стоктона Раша, у подморници су били британски милијардер Хемиш Хардинг, пакистански богаташ Шалхаза Давуд, његов син Сулејман и француски истраживач Пол-Анри Нарголет, који су карту до „Титаника“ платили по кварат милиона долара.

Сулејман и Шалхаза Давуд, Стоктон Раш, Пол-Анри Наржоле, Хамиш Хардинг (Фото: Engro Corporation, REUTERS/Shannon Stapleton, @OceanGateExped/Twitter, Felix Kunze/Blue Origin via AP, Ocean Gate / Handout/Anadolu Agency via Getty Images)

Клета и несертификована је подморница изгубила контакт с матичним бродом сат и 45 минута након зарањања. У потрагу за пловилом кад и за члановима посаде укључени су били војни авиони, подморнице на даљинско управљање, бродови, владине агенције, морнарице САД и Канаде, комерцијалне компаније… јер су путници сви били богати као Крез, за разлику од стотина утопљеника по Медитерану, азијске и афричке сиротиње жељне континенталног Титаника – Европе.

Џејмс Камерон, који је до сада 33 пута зарањао до олупине митског брода, истраживач мора познатији као редитељ епског филма из жанра катастрофе „Титаник“ (1997), номинованог за 14 Оскара, добитник 11, одмах је рекао да је подморница „Титан“ изгубљена, те да вјероватна имплозија „Титана“ усљед огромног притиска који влада на дну атлантског океана представља ужасну иронију.

Капсула пуна богаташа пострадала је као и брод пун богаташа, зато што није слушала упозорења.

Подморница изграђена у друштву које јури за новцем а не за духом била је несертификована за дубине преко 1.500 метара, а „Титаник“ коме су се 1912. сертификати подразумијевали – журио је, наводно непотопив, упркос дојавама о пољу ледених брегова на путу од Европе до Америке.

Најмањи заједнички именитељ пловила „Титан“ и пловила „Титаник“ јесте да су оба ишла путем катастрофе. Невјероватна сличност истог мјеста трагедије и готово истих имена може бити случајна, али сам склонији да вјерујем како је имплозија „Титана“ на мјесту потонућа „Титаника“ такође знак времена, те да је овом трагедијом, на симболичној равни, закуцан ексер у посмртни ковчег западне цивилизације.

Будући да империје одумиру вјековима, те да ни она западна није годину 1912. доживјела као смртну, неће ни потонуће једне мале туристичке подморнице ове године доживјети као разлог за нарочиту бригу. Но онај ексер у мртвачком сандуку постоји па постоји, закуцан је, и њега ће историја постати свјесна као што је Џејмс Камерон постао свјестан злехуде судбине утопљеника од 15. априла 1912. у хладним водама Атлантика.

Док пет породица богаташа оплакују своје најмилије, стотине хиљада убијених на Новом источном фронту оплакују њихови сироти, удовице и сирочад, браћа и сестре, очеви и мајке, родбина и кумови, пријатељи, комшије.

Енигма у седмици за нама звала се Група „Вагнер“, са све Јевгенијем Пригожином као вођом те приватне руске војске. По ликовању западних медија, њихових редакција у Србији и Црној Гори, кад и свих НВО плаћеника, у први мах је изгледало да се „Вагнер“ одметнуо и да је кренуо за Москву, на Кремљ, да тамо свргне Путина. Наводну побуну пацификовао је Лукашенко, предсједник Бјелорусије, премда ће прије бити да је усред љета пао снијег, не да покрије село него да звијери покажу траг. Да се види ко је пред, извињавам се, руског нуклеарног удара по непријатељским циљевима у трулој Европи вјера или невјера унутар руског друштва.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 30. 6. 2023)

Categories: Преносимо